Prema podacima EUROSTATA 2019.
„Srbija ima najveću nejednakost dohotka u regionu, a odmah iza Turske. Naime, dok 20 odsto najbogatijih u EU imaju 5,1 puta veći dohodak od najsiromašnije petine, u Srbiji je ta razlika 9,4 puta. I sve ostale zemlje u regionu imaju veću nejednakost, ali dok su je u prethodnih pet godina (od 2012.) oni smanjivali, u Srbiji se povećavala. Po još jednom neslavnom pokazatelju smo na prvom mestu, a to je rizik od siromaštva u kom se nalazi 25,6 odsto stanovnika Srbije, dok je najniži u BiH 16,9 odsto koliko je i u EU.
U svetu se već uveliko debatuje i kreiraju se nove politike sistema na čijim osnovama ćemo dalje i živeti. Iako su ciljevi Održivog razvoja, pre svega humani i solidarni aspekti a ujedno okosnica formiranja sistema, centralna tačka promene dolazi iz fiskalnog i monetarnog sistema. Da pojednostavimo, VREDNOST LJUDI I VREDNOST NOVCA, gde nam je vrednosni fokus?
RE-SET SVET
U pogledu rizika ne predviđa se kada će se desiti nova finansijska kriza. Moramo da shvatimo da su konvencionalna sredstva da se izborimo sa krizom – kamatne stope i kvantitativno otpuštanje – dostigla svoja ograničenja.
Krenimo od centra promene…
Novac predstavlja samo društveni protokol na osnovu kojeg se vrši razmena. Ono što je jezik za ideje, to je novac za dobra, usluge i vreme. Uzmimo primer jezika I sporazumevanja, gde je prihvaćena dominacija engleskog, to znači da je mnogo lakše koristiti zajednički jezik. Sa novcem je isto. Trend kriptovaluta i lokalnih valuta naglašava da društveni ugovor na kome se zasniva sadašnji monetarni sistem nije više u potpunosti i beskompromisno prihvaćen.
U tom smislu u inflatornom sistemu u kom funkcionišemo sada, Evropska Centralna Banka (ECB) kaže da novac nikada neće moći da nestane i da je neiscrpno dobro. Ali isto tako, početak promene sistema počinje redefinisanjem portfolia, i to sa nafte i gasa, prema zelenim rešenjima i tehnologiji. Jer kao potpisnici Pariskog sporazuma i EU Green New Deal u obavezi su ne samo da budu odgovorni za isključivo monetarnu politiku, već i za društvo u celini. Iz tog razloga, kao prvi korak, ECB je izdala obveznice u okviru EIB samo za zeleni rast, kojom se finansiraju projekti koji menjaju infrastrukture i kreiraju nove održive sisteme za celo društvo.
Klimatske promene
Ako krenemo od pretpostavke da živimo u dobu bezgraničnih mogućnosti, varamo se jer se ekonomija bazira na ograničenim resursima, dok se upravo tehnologija zasniva na izobilju i besplatnim proizvodima i uslugama globalno.
Ako govorimo o kreiranju jednog „novog društvenog ugovora“ iza monetarnog sistema, jedna od mnogih stvari koje podrivaju društveni ugovor su klimatske promene, jer društvo suočavaju sa rizicima sa kojima prethodna društva nisu morala da se izbore. Interesantan je paradoks u vezi sa problemom klimatskih promena i problemom novca.
Sve ove godine centralne banke i društvo gledali su na novac kao oskudno dobro, a na prirodna dobra kao izobilje. Međutim, novac je moguće proizvesti. Ne postoji oskudica novca, njega po prirodi ima u izobilju. Prirodni resursi su oskudni – više se ne može prosto izvlačiti iz zemlje.
Društvo mora da shvati da nedostatak novca nije problem, i da bi promena načina razmišljanja u vezi sa novcem mogla da bude rešenje. I ona bi mogla da se desi.
Tehnološka deflacija– Nova ekonomska realnost
Tradicionalna monetarna politika, sa eksplozivnim rastom tehnologije, uskoro više neće biti primenljiva jer se ekonomsko okruženje već sada promenilo u najmanje tri pravca.
Kao prvo, globalizacija podrazumeva nadmetanje između radnika/ca na svetskom nivou zbog čega rast plata više nije izvor inflacije.
Kao drugo, iako je kreirano dosta poslova, kvalitet poslova se pogoršao u pravcu prekarnog, slabo plaćenog i često privremenog zaposlenja. Konačno, tehnološke promene utiču na pad cena.
Uzmimo na primer pametne telefone: oni su zamenili telefon, kalendar i notebook – to su sve dobra i usluge za koje je pre 15 godina trebalo da se plati mnogo više nego danas. Ovo se zove „tehnološka deflacija“.
Brze inovacije, zasnovane na tehnologijama poput veštačke inteligencije, mašinskog učenja i 3D štampe, uvode u period masovne deflacije. Stvari se lakše proizvode i jeftinije su nego ikad. A ovaj fenomen tek započinje. Ulazimo u „tehnološki superciklus“ koji je veći i moćniji od svega što smo ranije videli.
Tehnologija smanjuje faktor rada, smanjuje troškove i oslobađa vreme. Rezultat je deflacija: veći kvalitet za niže troškove pri većim brzinama. A ako idemo ka društvu gde će sve biti jeftinije, i gde ćemo imati više vremena, zašto bi to bilo loše?
Ono što se kao pitanja nameću su: koji su onda novi temelji društva, kako ostvarujemo ekonomski rast u skladu sa prirodnim resursima, koji su poslovi budućnosti, kakvo društvo želimo i kako ćemo živeti i da li smo već sada počeli sa pripremama….
Pa kako sada da preduzmemo konkretne korake kako bismo osigurali da ove snage kulminiraju pravim ishodom i da svi možemo učestvovati u prosperitetu koji tehnologija obećava? Takozvana „četvrta industrijska revolucija“ koju sada doživljavamo donela je ogroman prosperitet i nove mogućnosti u svim delovimima planete, ali je takođe destabilizovala mnoge temelje na kojima smo izgradili naše ekonomije i društva. Pre svega, ovo je jasno: ako želimo da kažemo kako izgleda naša budućnost, taj razgovor moramo započeti danas.